9 dana, 8 ex-YU republika i pokrajina, 7 GB u 6 minuta videa…

Zašto sam to napravio? Zato što se može! Možda nisam jedini koji to mogu, ali sam zasad jedini koji to i želi i koji je to napravio. Odlučio sam i – u jednom cugu, u samo devet dana, sa svojim stand-up nastupima obišao sam svih nekadašnjih osam republika i pokrajina SFRJ. Može se…Bez ikakve nostalgije, nekakve patetike, a ujedno i bez straha… prelazim granice i – granice! Moj posao je da nasmijem i nasmejem, da proizvodim i ‘HA-HA’ i ‘XA-XA’… to sam radio, radim i radit ću! Ako nekome usput i pomognem da jasnije i bolje p(r)ogleda na svijet – moja misija je zaokružena!

 

Sve je počelo pozivom da dođem u Skopje, gdje bi mi se uručila nagrada za “Најдобар ветеран стендап комичар Adria Awards 2013″. Je li to zasluženo ili ne – meni je nekako manje bitno, jer mi je ego nahranjen do kraja godine! Prethodno se već bio dogovorio i nastup u Zagrebu dva dana prije te jedan nastup u vojvođanskoj Kikindi dva dana nakon ovoga u Makedoniji. Saberi-oduzmi… meni dovoljno! Telefon u ruke i tipkovnicu pod prste i ‘ajmo zaokružiti regionalnu turneju! Kolega iz Beograda dogovara za nas troje nastup u Nišu sutradan od Skoplja, i to na 1. april! Savršeno i naslanjam se na to – svog kolegu Dardana iz Prištine gnjavim i molim da kod njega u Hamam Jazz klubu organiziramo moj show. Konačno posustaje i pristaje! Bosna nikada nije problem za dogovoriti nastup, ali želim nešto novo! Preko školskog drugara Tambure iz Požege dolazim do kontakta “Prijatelja Srebrenice” i u roku od odmah dogovaramo moju (besplatnu) predstavu tom gradu!

Ono što sam i bio pretpostavio da će biti najveći izazov – Crna Gora i ispostavio se takvim! Prvo, kroz Crnu Goru se rijetko kada prolazi i tamo najčešće dolaziš s nekom namjerom! Ova zemlja je usput samo ako ideš za Albaniju ili Kosovo… Zato sam i planirao da destinacija bude nešto na sjeveru, dovoljno blizu ostatku turneje: Pljevlja bi me rado ugostili, ali im se dvorana rekonstruiše, moje rodno Bijelo Polje ima zakazane programe baš u tim datumima, u Beranama su bili lokalni izbori i pale su smjene i u Domu kulture. Preostaje mi Kolašin, jer sve ostalo je predaleko…Usput sam shvatio da sam preskočio Mojkovac, da ne zamjere… “Halo, striko! Imaš li koga u Dom kluture?…” – Stric Simo, lokalna faca, u roku od jednog telefonskog poziva sređuje i prostor i datum!

Na kraju, kada sam posložio sve ostale destinacije, najlakši zadatak – Slovenija. Vrata do – Brežice! Ana Kranjc i njega ekipa iz MC-a, u roku od četiri dana uspijevaju oglasiti večer, koja rezultira s preko 70 ljudi! Znao sam da će tamo biti dobro, ali toliko dobro… Bravo, fantje!

U Zagrebu se s vremena na vrijeme događa nešto pod nazivom “Štiklom u glavu, nogom u dupe” – stand-up večeri  na temu muško-ženskih odnosa, koje organizira Marijana Perinić i njena – sekta! Ja ne znam kako drugačije objasniti ova toliko puna i toliko jaka okupljanja, nego time da je tu neka nadnaravna sila! Uvijek mi je drago biti dijelom tih programa, a ovaj put sam i najviše uživao!

I onda sutradan… Srebrenica. Okruglo pet sati vožnje od Zagreba. Dolazim po mraku u prazan mali grad. Tog dana im je u posjeti bila i Angelina Jolie, pa sam se pobojao da je to bilo dovoljno sadržaja za jedan dan… S obzirom da je organizacija mog nastupa bila nabrzinu, očekujem da i prostor Omladinskog centra i ne bude puno drugačiji od ulica ovog gradića… Dočekuju me mladi ljudi. Ado je tehničar, Meriza je novinarka koja je odmah snimila intervju sa mnom i onda krenula u akciju po publici, Merka je stalno na telefonu… Slađana je sve to organizovala. Ekipa za 5! Druženje uz stand-up prošlo odlično u punoj, doduše hladnoj dvorani i, kao po običaju kada se ovako nešto prvi put događa, bilo je puno djece! Ali, svi smo se smijali! Hvala Srebreničani i – vidimo se opet!

Odatle kroz noć vozim u moju Požegu i dva sata kasnije dočekuju me mama i tata, s večerom i rakijom (od šljive “Požegače” – tenkjuverimač!) i nakon čega skrhan nestajem put snova. Ujutro put Crne Gore. Iako djeluje naporno, jedna ovakva turneja to i nije. Iako je Juga graničila s dvije ‘civilizacije’ – Austrijom i Grčkom, ipak to nije toliki komad teritorije! Ako dobro posložiš itinerer, najduža vožnja je nekih sedam sati. Ova od Požege do Kolašina to nije… U redu, ovdje moram objasniti mojim sad već pomalo zbunjenim čitateljima iz Hrvatske – u pitanju je Požega u Srbiji, bivša Užička, ne ona ex-Slavonska, koja vam je prva pala na pamet!

Dolazim u Kolašin, mali grad u crnogorskim planinama, naravno – prvo kod strica – the bookera! On izražava svoju sumnju da će iko doći, jer “Malo je to mjesto… Ne znaju ljudi šta ti je to tvoje što radiš…Kratko se i slabo najavljivalo…” I ja dijelim njegovo mišljenje, ali je meni jedino važno da se nešto napravi i da imam CG na mapi! Kad ono – dođe ih pedesetak koji su izdržali svih sat i kusur u hladnoj dvorani! – “A moga si, mrčo, da zakažeš ovo u oni dan kad je skupština preko dana, jer jedino onda pale grijanje!” – reče mi jedan od promrzlih iz publike.

I, iako je bilo relativno malo ljudi i po hladnoći te u prvom susretu sa stand-up komedijom bilo malo drž-nedaj, upravo iz Kolašina je došao prvi ikada vic – o meni (autor: Bojan Peko Minić):Dolazi u pekaru Crnogorac, Bosanac, Hrvat i Srbin, a pekar se okrene i kaže šegrtu: “Vidiš, ovo ti je Pedja Bajović!”Ego nahranjen za još jednu godinu dana! A bogami su me domaćini nahranili i poslije predstave! Ako naiđete tamo – naručite popeke!

I onda dan odmora i opet prenoćište u Požegi. Neupućeni, stvarno malo bacite pogled na mapu – geografski je to centar regije ili barem jako blizu istom!

Skopje s početka priče. Dobio sam veteransku nagradu pred skoro 1500 ljudi jer su se Oliver i ekipa iz Stand Up Macedonia svojski potrudili da ovaj naš žanr predstave u najvećem mogućem obliku! Uživao sam i imao jedan od veselijih nastupa u karijeri. I oni su uživali. I moje kolege su. Osim jedne.

U međuvremenu – nastaje problem! Iz nekog, dandanas nerazjašnjenog razloga – prvoaprilski nastup u Nišu se naprasno otkazuje! Panika. Propade mi, bre, Srbija! I opet – ajmo rodbinu i prijatelje… Marija ima isto prezime kao i ja iako nismo u rodu, ali smo se svejedno nalovili na fejsbuku pre nekih šest godina i nikada upoznali onako 3-D. Živi u Nišu. Heeeelp!!! U roku od dva sata dobijam nekoliko kontakt telefona od klubova u gradu.

Povuci-potegni, pada dogovor za Irish Pub (izgleda da ga svaki veći grad ima!). Odličan prostor, ljubazno osoblje, smeštaj u odličnom prenoćištu i – Liga šampiona! Jebiga, tražio sam 1. april, a koji je utorak i igraju Bajern i Mančester Junajted! I tako. Sedim i čekam da počnem svoj nastup, jer sam dobio instrukciju da pričekam da završi utakmica. – Pa, hoće li iko ostati posle toga? – pitam ja. – Će da ostane, nema da brigaš! – vele oni. I ostalo ih je ponešto, ali su listom svi (osim mog drugara iz JNA dana, Ivana i njegove mu Julijane) bili zbunjeni kad se negde oko 15 do 11 na pozornicu nasr’o lik s mikrofonom i počeo da ih zasmejava. Izdržali smo svi nekih 45 minuta, u kojih je prostoriju napustilo svega desetak ljudi. Ipak uspeh.

Priština. Za mnoge koji su bili upućeni u moj pothvat, upravo to je bila ona wow! destinacija. Bez razloga, osim jezičnih ograničenja. Dardan Islami, moj domaćin, nastupa na albanskom već nekoliko godina, ali ovo je bio prvi put da je ugostio nekoga iz “komšiluka”. Mlađi Kosovari, oni rođeni od početaka ratova naovamo, ne govore srpski, a neki ga ni ne razumiju. Ostali i razumiju i govore, ako to hoće. U svakom slučaju, teoretski – imam publiku! A imadoh je i praktično! Prvo su došli moji prištinski ronbraunovci (vidi pod “CIA”), pa onda hrvatski pripadnici međunarodnih snaga, a bilo je i nemalo onih koji su baš došli da vide – stand-up! A pored svih njih, bilo je jako zabavno gledati ostale, koji nisu pojma imali šta se događa i koji su ulazili u klub nemalo iznenađeni, a poneki i sa zaprepaštenjem kada čuju ‘onaj’ jezik! A kako se sve završilo? Bacite pogled na video…

I konačno – Kikinda. Najduža putna porcija na turneji. Dva sata do Niša, pa još dva i po do Beograda i onda još duuugih dva sata kroz vojvođansku ravnicu. Usput, podmitiš saobraćajca sa 100 kuna i fino mu objasniš da je to oko 30 eura i – svi srećni! Ali, te na kraju balade dočela – Club Teatar. Zoran Pjević, domaćin čovjek, fin, pametan, opušten, otvoren… Prostor – isti takav! Publika – još bolja! Sat i po razgovora i smeha… prava uživancija! Kikinda, jedna divna mešavina severa i juga, istoka i zapada. Ravno, mirno, opušteno… Možda i previše, ali je meni tada i tu – više nego odgovaralo!

I kraj. Odradio sam još dva “bonus” nastupa. Jedan sutradan u Bečeju u klubu ‘Zombi’ koji nema običnu rasvjetu nego samo onu za koncerte. Srećom nemam nikakve simptome epilepsije, jer bih nakon sat i kusur nastupa pod tim bljeskalicama vjerovatno završio u bolnici!

I finalni nastup na ovom putešestviju bio je u Osijeku na njihovom Comedy Festivalu gdje sam se družio s Brankom Đurićem, šire poznatom kao Đurom. To je bio njegov prvi ikada stand-up nastup, a kako je izgledalo, nikako i zadnji! I tu, na kraju moje turneje, nastao je početak jedne jako lijepe priče…